Pišem vam i ja u petak, pred produženi vikend. Nije popularno, ali kod mene je to tradicija. Pišem vam o vašoj, našoj, mojoj školi. O vašem, našem, mom učešću u obrazovanju. Nekada davno, napisala sam, isto jednog petka, kolumnu pod naslovom "Bila jednom jedna škola" i tada sam mislila da treća varijanta ne postoji. Baš sam bila naivna. Sada kažem, mislim, osjećam i znam da škola kakva je nekada bila, teško da se može vratiti. Nisam pesimista, vjerujem u bolje dane, vjerujem da reforme trebaju i moraju da se vode snagom revolucija. Vjerujem, znam i sigurna sam da postoje ljudi koji su toliko učinili, da im napravimo spomenik u prirodnoj veličini za njihova zalaganja, bila bi najmanja počast koju možemo da im damo. Ali, ne mogu da se oduprem svim onim mislima koja me muče. Svim onim neizgovorenim riječima koje mi stoje u grlu, kao kost koja ode poprijeko. Guše me. Nije sada više bitno da li sam ja ta koja podučava ili ta koja ima dijete koje neko drugi podučava. Nije više bitno na kojoj ste strani. Kada je samo jedna strana prava, strana najboljeg interesa za sve nas. 

Ali, ja 

Želim da znam da li sam sigurna u školi, jednako kao i moji učenici. Da li smo? 

Želim da, ako smo se vratili u školu, onda idemo svi. A idemo li? 

Želim da neko donese odluku koja je za sve jednaka, bez diskriminacije. A imamo li takvu? 

Želim da oni koji su hrabri i koji su se vratili u školske klupe ne zamrze sada školu. Izgleda li vama da hoće?

Želim da oni koji ostaju online, ostaju sa razlogom, ne zbog putovanja, lakšeg školovanja, boljih ocjena. 

Želim sad, u aprilu, da znam kako će izgledati nastava od septembra u svim mogućim varijantama. Da imam plan A, B, C, D ... koliko bude potrebno planova i kao nastavnik i kao roditelj. 

Želim da znam da ako se kaže da ocjena nije mjerilo znanja, onda ostavimo te ocjene malo po strani neko vrijeme. Imamo mi svi dovoljno ocjena u dnevnicima pa i da nemamo, nije kraj svijeta. 

Želim da znam šta je preče, zdravlje djece, zdravlje roditelja i zdravlje nastavnika ili još mjesec dana nastave da se ispuni forma.

Možda sam previše radoznala, možda je moje da šutim i radim kako mi se naredi, jer za to dobijam platu, možda treba da sam sretna što imam posao, možda treba da učenike odmah provjerim za sve one testove koje su uradili online i prepisali, možda treba da se ponašam kao da se Svijet nije okrenuo naopačke, da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo i da sve planirano ostvarim, možda bih...

Ali neću, ne želim i niko me ne može natjerati. Uvijek ću misliti na djecu, ne na formu. Uvijek ću razmišljati kako je njima, i kada mnogi koji bi trebali, ne razmišljaju. Meni učenici neće biti kolateralna šteta izazvana mojim ličnim nezadovoljstvom i frustracijama. Ja sam tu zbog njih, a ne oni zbog mene. Možda sam dvostruko mutirana sorta, ali sam takva. Odgovore moram da znam, da bi oni zbog kojih sam tu i radim što radim, imali najbolju verziju nastavnika.

Eto, to sve želim da znam. 

Odgovore na postavljena pitanja primam svakim danom i u svako vrijeme, jer sve dok imam interneta plaćenog od svog novca, laptopa plaćenog na rate od svog novca, telefona koji nikada nije nedostupan, ja radim. Stojim na raspolaganju učenicima, roditeljima, kolegama... i molim vas, onu rečenicu da nastavnike ne možemo sada natjerati da se vrate u školu, ako može izbrišite iz svojih glava. Degutantno je, a i sami znate da ste mnogi pobjegli u svoje kancelarije čim se ukazala prilika. Tako bismo i mi. Samo su naše "kancelarije" prometnije, ali i najljepše kada su pune. Želim vam svima sretan Praznik rada, uz želju da svako od nas radi svoj posao.

IZVOR: