Sistem te laže, ne veruj šta ti kaže,
ovaj život je borba, od rođenja do groba,
zato ustani odmah!"

Bio jednom davno u nekom kantonu jedan direktor, koji je ispred svih direktora škola gostovao jedne večeri na jednoj televiziji...

Pričalo se tamo o nekakvoj Komisiji i malo o ljudskim sudbinama...

Sve je kao po običaju bilo divno, krasno, ohrabrujuće, na trenutke i impresivno, sve dok u jednom trenutku direktor ne izjavi da je Komisija svoj posao uradila kvalitetno!

I osta' živ...

Zaista, zar zaista je to izgovorio - pitali su svoje uši oni koji gledaše i slušaše?!

Prepričavalo se godinama nakon te večeri da sigurno i jeste kvalitetno, ali vjerovatno za njega lično, i još neke direktore iz njegove stranke i njegovog udruženja...

Slučajni prolaznici i stalni posjetioci društvenih mreža, koji su vidjeli "tabele ljudskih sudbina", a koje je uradila "stručna" komisija, ona ista koju je direktor svesrdno hvalio, u čudu su se čudili jer kvalitetnim nisu smatrali štimanje pojedincima, nepoštivanje rang-liste, mjesta stanovanja, diskriminaciju, bespotrebno probijanje Budžeta i mnoge druge stvari...

Priča je imala nesretan završetak za neke od onih što su se žalili, a najnesretniji su bili oni koji su te večeri slušali nastavak slatke priče o stabilizaciji stanja, o većem broju djece, većim mogućnostima, očekivanjima, istovremeno dok su činili armiju na birou i koji nisu imali ni teoretske šanse da 01.09. dobiju posao, jer su direktori, čast izuzecima koji potvrđuju pravilo, primili bez konkursa sebi i sebi bliskom podobnog...

I tiho u sebi mnogi su ponavljali: "Ili svima ili nikome, pravda za sve, istina je u tabelama, a ne u slatkorječivom izricaju direktora svih direktora, kojima je u tim trenucima u glavi bila samo i samo jedna sintagma: naši mandati bez ograničenja, naši mandati bez ograničenja ..."